Čuveni pesnik Petar Kočić rođen je 19. juna 1877. u selu Stričići u blizini Banjaluke u porodici Jovana i Mare Kočić. Prezime Kočić je veoma retko, a za nastanak prezima pobrinuo se kao po običaju naš dovitljivi narod postanak. Legenda kaže da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa 8 dece pa je uvek ustajala rano. Upravo zbog toga su je prozvali kvočkom, a njeno potomstvo nazivali su K(v)očić, pa je odstranjenjem V nastalo prezime Kočić.
Majka Petra Kočića je umrla na porođaju sa Petrovim mlađim bratom Ilijom, a otac mu se nakon gubitka suptruge zamonašio pa je postao monah Gerasim. Nakon smrti majke sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom živeo je kod baba Vide i dede Stojana. Svako od dece je imao svoje zaduženje, a Petra je zapalo da čuva stoku.
Upisao je srpsko-pravoslavnu školu u Banjaluci bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini. Prve 3 godine Petar je bio najbolji đak u gimanziji, u 4. godini krću da se rađa nacionalna svest pa je na razne načine pokazivao netrpeljivost prema austrougarskom načinu školstva. Sve veći broj Srba je prelazio na školovanje u Srbiju.
Incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knez Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija. U Beogradu završava Prvu beogradsku gimnaziju, ali je materijalni položaj Petara Kočića bio veoma loš.
Nakon završene gimnazije upisuje u Beču filozofski fakultet, pošto mu je otac bio zdravstveno loše nije mogao da mu šalje puno para pa je Petar provodio dane čak i gladujući. Period u Beču je književno najaktivniji. Objavio je pripovetku Tuba u beogradskom časopisu Nova iskra za februar 1901, a potom i pripovetku Đurini zapisi u Bosanskoj vili.
Kočić objavljuje i S planine i ispod planine, Jablan, Grob slatke duše, Zulum Simeona Đaka, Istiniti zulum Simeuna Đaka, Mrguda i Kod Markanova točka. Pozitivne kritike su objavili Srpski list, Srpska zastava, Delo, Kolo, Bosanska vila, kao i Srpski književni glasnik, u kome je Jovan Skerlić, ondašnji najuticajni književni kritičar, napisao da je zbirka: "istinski dobra knjiga, sveža i lepa slika jednog dela naše čestite Bosne, topla i uzbuđena pesma životu, i kao takva biće draga svakome ko je pročita”.
IZVOR: YT / Serbicon
Milka Kočić, devojački Vukmanović, bila je jedna od prvih pismenih žena iz čelinačkog kraja. Za Petra Kočića se udala tajno 18. septembra 1904. Svom suprugu je bila velika podrška tokom svih kasnijih progona. Crvenu ružu dobijenu na poklon od Petra čuvala je do svoje smrti 1966. Venčanje je obavljeno u Maglajanu, a venčao ih je prota Savo Rađenović pod vencem od vinove loze.
Nakon venčanja vraća se u Sarajevo, bio je povremeni saradnik političkog lista Srpska riječ i Dan, a izabran je za sekretara društva Prosvjeta. Želeo je da pokrene satirično-humoristični list Jazavac, ali mu vlast nije dozvolila. Bio je protiv austrougarskih vlasti pisao je članke, držao govore, a imao je i druge aktivnosti. Kočić je učestvovao u demonstracijama srpske omladine 25. i 26. oktobra 1906. zbog stalnog i otvorenog vređanja srpskog naroda u listu Hrvatski dnevnik, koji je bio u rukama Rimokatoličke crkve i imao podršku austrugarske vlasti. Vraća se u Banjaluku i poreće list Otadžbina, ali je zbog prostrpskih stavova list bio izložen cenzuri. Zbog saučesništva u zločinu uvrede vladara i zločina remećenja javnog mira Kočić i Kondić su osuđeni na dodatnih 8 meseci teške tamnice.
Na izborima za Zemaljski sabor 1910. Srpska narodna organizacija osvojila je 31 mandat, svi mandati su predviđeni za pravoslavno stanovništvo. Kočić ponovo pokreće Otadžbinu, a u uvodnom članku prvog broja ističe se da Otadžbina čvrsto stoji na prvobitnom srpskom političkom programu, ali i ukazuje na greške koje je načinio Srpski klub.
Prvi ozbiljniji simptomi lošeg duševnog stanja kod Kočića pojavili su se 1912, a bolest je uzela maha i stanje mu se dodatno pogoršalo kad mu je trogodišnji sin Slobodan umro od tuberkuloze 1913. Kočić je u januaru 1914. putuje sa trudnom ženom u Beograd na lečenje gde je primljen u duševnu bolnicu. Vest o njegovoj bolesti iznela je na videlo veliku popularnost koju je uživao kao narodni borac i književnik, te su dobrotvorne večeri za skupljanje priloga organizovane u Beogradu, Klepcima, Sarajevu, Novom Sadu, Banjoj Luci, Mostaru, Županjcu, Busovači, Cetinju. Iste godine Milka Kočić mu je rodila ćerku Dušicu.
Petar Kočić je pao u postelju 21. avgusta 1916. a umro je u 4 č. ujutru 27. avgusta. Pošto se bolnička kapela krečila, njegov leš je bio položen u kupatilu. Preminuli duševni pacijenti su sahranjivani bez kovčega, ali je po specijalnoj naredbi upravnika jedan od pacijenata po imenu Miloš, koji je uobrazio da je Bog, istesao kovčeg. Za taj posao je nagrađen Kočićevim kaputom.
Po Petru Kočiću danas se zovu razne obrazovne ustanove, a glavni park u Banjaluci nosi njegovo ime.
IZVOR: YT / RTS Oko - Zvanični kanal
LEGALIZOVANA upotreba MARIHUANE za odrasle! 🌿😲
HORGOŠ: Albanac iz Finske pokušao da prokrijumčari zlato
Autor: Redportal.rs
