Jedna od najneverovatnijih srpskih priča iz Velikog rata odigrala se u Beogradu tokom prve godine Prvog svetskog rata. Granate Austrougara, ispaljivane preko Save i Dunava, uništavale su mnogo toga u Beogradu. Tako je u tom besomučnom gađanju stradao i Vodovod, a celi Beograd ostao bez vode.
Предвече, 1914, Аустријанци бомбардују Београд...Град остаје без воде за пиће, за негу рањених а само пар бунара.
— Ћирило без Методија (@BezCirilo) 13. октобар 2020.
А онда заштићена дрвећем креће необична поворка из Душевне болнице...У колони по један, људи који су лакше умно оболели, полазе са лименим судовима и крећу по воду👇
IZVOR: TW / @BezCirilo
Na periferiji, još uvek bilo bunar. Ali u centru, širem centru, vode nije bilo pa su gradske vlasti prvih nekoliko dana organizovale prevoz vode sa periferije. Međutim, usled stalnog bombardovanja to je postalo teško.
U to vreme u Beogradu su, pored vojne bolnice, radile još tri. Duševna, za umobolne i ljude sa psihičkim poteškoćama, zatim Ženska, kao i Opšta državna bolnica.
Dosete se bolničari iz Duševne bolnice da krenu oni, noću, po vodu, kako bi u Opštoj moglo da se pomaže ranjenim Beograđanima da vrše svakodnevno potrebne operacije. Njima su se pridružili i oboleli. Trebalo je kretati se ulicama grada koje je neprijatelj video kao na dlanu, a noću ih ogromnim reflektorima osvetljavao tražeći posebne mete, naročito ako bi spazio kakvo masovno kretanje.
Tako je u jednom ratnom dnevniku iz 1914 zabeleženo:
Predveče zaštićena drvećem, kreće neobična povorka iz Duševne bolnice, koja se nalazi odmah uz Opštu. U koloni po jedan, ljudi koji su lakše umno oboleli, polaze sa limenim sudovima i idu uzbrdo, prolazeći kroz bolnički krug Opšte, zatim pokraj Vojne bolnice koja im ostaje s leve strane, i u blizini Zvezdare (ne opštine Zvezdara, već lokaliteta na današnjem Vračaru), prema Karađorđevom parku, toče vodu na jednom prirodnom izvoru. Iako uvek idu i vraćaju se u pratnji svojih bolničara, oni vole da teraju šegu: Naime, kadgod odlaze, uparade se (da ih neprijatelj vidi) kao da su i oni vojnici, marširaraju – istina sve u raskorak, ali ipak marširaju i – lupaju u kante! Dogodilo se više puta da je neprijatelj na njih otvarao vatru. Uzalud su bolničari pokušavali da ih urazume, da ne idu kao vojnici svrstani u maršu… Jedan ćuti i gleda tupo, drugi se cereka ili se bekelji, treći – peva!
"I kad poludimo, prkosićemo zlu" bila je poruka Austrougarima, upućena od ljudi koji možda nisu znali ko su, gde su i šta se dešava, ali koji su shvatili da se nešto strašno nadvija nad njihovim narodom.
Autor: redportal.rs
