Svako ko živi sam i ne ispoljava nikakvu želju za vezom i trajnijim povezivanjem sa drugom osobom u našem društvu odmah je posmatran sa određenom dozom žaljenja i opreza. Nekako se smatra nemogućim da je neko sposoban da bude sam a u isto vreme i normalan.

Ovo nas gura na put katastrofe ako se budemo isključivo ovakvim zaključivanjima koristili i vodili u okviru društva. Ogroman broj ljudi nema nikakvu potrebu da deli svoj životni prostor sa nekim, zbog čega su najpogrešnije osobe za zajednički život, ali su pritiskom svake godine naterani na zajedništvo sa katastrofalnim rezultatima po sve uključene strane.

Nekako, osobe koje su po prirodi samostalne jedinke su uvek posmatrane niže od onih spremnih na brak, vezu itd.

Pomalo je još uvek živo staro shvatanje o simbolici nekoga ko je samac i nekoj vrsti ostracizma i presije koja i dalje živi prema ljudima za koje "je vreme da se udaju/ožene", "rađaju decu" i sl. Ovakve forme društvene presije imale su smisla u ranijim zajednicama, kada je svaka jedinka morala da izvrši svoju dužnost u okviru kolektiva jer je od toga zavisilo da li će selo ili manja zajednica preživeti zimu i imati dovoljno radno sposobnih ljudi da se osigura za budućnost.

Danas to odavno nije tačno, i ta arhaična forma poimanja obaveza jedinke u društvu dobija isključivo negativni karakter. Oslobođena prethodne suštine, sada stoji kao glavna brana onome što bi možda i trebalo da bude i jedini razlog zašto se dvoje odluči na zajednicu: iz ljubavi, kompatibilnosti i međusobnog razumevanja. A za to je potrebno vremena i traganja.

Foto: Pixabay.com/Free use

Autor: The School of Life / redportal.rs