Slena Košutić dugo je živela van svog rodnog grada, školovala se u Užicu, a onda u Beogradu, gde je završila Fakultet za dizajn. Tu se ostvarila kao zapažena dizajnerka, prvo nakita, a onda i torbi, ranaca i drugih proizvoda od kože. Prošle godine, pomalo i pod i zbog pandemije, ona i suprug odlučili su da je Čačak, kao grad “po meri čoveka”, mnogo bolji za celu porodicu.

Selena je treće koleno čačanskih obućara. Još u detinjstvu, u zanatskoj radnji dede Vasilija Stanojevića u Sime Sarage, uvukao joj se, kako kaže, u dušu miris kože, a u uši se zauvek uselio zvuk čekića. Taj prostor bila je i njena igraonica, jer je od otpadaka kože pravila razne kreacije. Te prve lekcije, sigurna je, opredelile su njenu profesiju. I pokojni stric je bio obućar, a umetničku crtu povukla je od majke, koja je godinama slikala po staklu i radila keramiku. Taj prvi dodir četkica i boja ostali su joj, sami po sebi, sve do danas inspirativni.

Selenin umetnički talenat prepoznao je jedan nastavnik u osnovnoj školi. Dok su druga deca trčala na igralište, ona je kod njega učila perspektivu, merenje, postavku, senku… Tako se spremala za Umetničku školu u Užicu, u kojoj je bila prva generacija. Odabrala je smer livac-vajar umetničkih predmeta.

Čini mi se da sam najviše naučila u srednjoj školi. Usavršila sam crtanje i slikanje, naučila sam da radim keramiku, vitraž i mnoge druge tehnike. Sva ta saznanja kasnije sam uobličila i primenila na svoj način.

Iz ljubavi prema koži i modi upisala je Fakultet za dizajn (kože i obuće), a diplomirala na dizajnu kožnog kofera. Bez obzira na uspešno studiranje, a završila je godinu dana pre roka, nije bilo mnogo izgleda za posao u Srbiji. Godinu dana provela je u Sloveniji, gde je radila kao kostimograf u pozorištu. Po povratku u Beograd, radila je razne poslove. Ali, vrata su se otvorila kada je počela da radi u jednoj nemačkoj firmi kao “skriveni” dizajner obuće i tašni za tri poznata brenda. Iskustvo koje je stekla mnogo joj je pomoglo, jer je dizajn kožnih tašni vremenom postao njeno glavno zanimanje.

Išla sam stepenik po stepenik, kako je jedino ispravno. Došlo je vreme da se posvetim stvaranju svog brenda i Chili bags je nastao u proleće 2014. Nazivu je “kumovao” moj momak, danas suprug, zbog boje moje kose i mog karaktera. Prvu tašnu smo suprug i ja iskrojili i sašili potpuno ručno.

Kada je na tržište izbacila prve modele, čekala je reakcije. Bilo je potrebno vreme, a gospođa koja je kupila njenu prvu tašnu, ubrzo je poručila još tri. To se kasnije potvrdilo kao neko pravilo. Kupci se uvek vraćaju, što je Seleni potvrda da radi pravu stvar.

Foto: Čaglas/Jelena Radosavljević

Svaka tašna je najvećim delom ručni rad, a mašinski se obrađuje samo ono što je neophodno. To mojim proizvodima daje originalnost. Uz to, mušterija može sama da bira boju kože, štepa i ručki, koje sama našivam tehnikom koju sam naučila od dede. Tako da dobije svoju tašnu iz snova. Za sve što postižem, veliku zahvalnost, osim svojoj porodici, dugujem i dvema Jelenama – modelarki Pančić Ilić, koja pravi modele po mojim idejama, tako da se ispoštuje kvalitet, dizajn, praktičnost i udobnost i fotografu Jeleni Radosavljević.

Svoje proizvode skoro uvek proprati sa nekom kratkom pričom, u koju su upletena sećanja i priroda. Sve je jedan proces – osmišljavanje modela i priče, koje su, kaže ona, istinite, jednostavne, iskrene. I na taj način svoje kreacije približava onima koji se odluče da ih nose.

pročitajte još

ZNIMLJIVOSTI o DARI i BUDI iz Jasenovca

pročitajte još

Hrišćansko srce u Jasenovačkom Adu: Samo ti, dijete, radi svoj posao

pročitajte još

Počinje kampanja za očuvanje srpskog jezika u dijaspori

Autor: caglas.rs